ОДГОВОРНОСТ ПРЕМА СЕБИ И ДРУГИМА

Дом ученика је васпитно-образовна установа у којој се обезбеђују смештај, исхрана, услови за учење, завршавање школских обавеза и васпитни рад, културни, забавни и спортски живот ученика који похађају школу ван места њиховог сталног боравка.

Васпитни рад у дому ученика остварује се на основу Програма васпитног рада. Програм васпитног рада организован је у четири области – адаптација на живот у дому, учење и школска успешност, животне вештине и живот у заједници, са циљем да се ученику обезбеде оптимални услови за квалитетно образовање и васпитање, да му се пружи подршка у сналажењу и функционисању у условима одвојености од породице и сналажењу у проблемским ситуацијама, да му се обезбеде услови за развој личности и оспособи да буде успешан у социјалној интеграцији.

Поред много изазова, непознаница, претњи и ризика које боравак деце у дому ученика може да има, треба имати на уму измењени контекст живота са којим се сваки корисник сусреће – прелазак из једне мале, сигурне и блиске средине каква је породица, у једну велику, сложену структуру какав је дом. Те измењене околности живота корисника измештају из центра интересовања, пажње и бриге које ужива или не ужива у породици у шаренолику многобројну заједницу деце где улогу родитеља преузима читав тим људи који о њима брине. За успешну адаптацију, сналажење и боравак врло је битно оспособити ученика за активан и одговоран однос према сопственом и туђем животу, развијањем одговорности најпре према себи, а онда и према другима – а то се у домовима ученика реализује кроз област животне вештине.

Циљ овог рада јесте да прикаже концепт „одговорности“, који иако у први мах познат и близак, у суштини бива врло сложен појам у контексту боравка ученика у дому. Постоје разне дефиниције, схватања и врсте одговорности; она има двосмерну оријентацију, рад на развијању и јачању одговорности јесте и мора бити континуиран и најбоље је развијати је кроз конструктивну употребу слободног времена где ученици на несвестан начин у пријатном окружењу стичу свест о одговорности према себи, а посебно према другима, и кроз подстицање вршњачке едукације.

О ОДГОВОРНОСТИ

Појам одговорност је изведен од глагола одговарати и он подразумева да особа која је одговорна јесте у стању да одговори (разуме, објасни, појасни) на питања која се односе на неко њено понашање, реакцију, стање. Одговорност је, према томе, карактерна особина, али и однос који чине три елемента: лице које за неко дело/дужност /обавезу одговара другом лицу, при чему лице може бити како појединац, тако и група људи. 

„Да би се боље разумела одговорност треба знати да је појам одговорности изведен из једног надређеног појма, а то је појам дужности. Када неко преузме неку дужност, постаје одговоран за то како је врши. Уколико неко добро обавља своју дужност тада за то постаје заслужан, а ако то не ради добро – тада постаје крив. Тако се успоставља логички след: дужност – вршење дужност – одговорност – кривица или заслуга.“ Није лоше појму дужности овде придружити и појам обавезе, и рећи да њихово испуњавање/неиспуњавање једнако утиче на стварање осећаја одговорности. У сваком случају успешност вршења дужности/испуњавања обавезе и степен одговорности у крајњој линији воде до осећаја задовољства или разочарења. 

„Уобичајено је да се појам одговорност користи двојако: да означи унутрашње стање када се неко осећа одговорним за нешто, као и да означи врсту друштвеног односа када неко некога држи одговорним за нешто. Разлика између унутрашње и спољашње одговорности важна је због њиховог могућег конфликта. Некога ко се не осећа одговорним можемо да сматрамо одговорним за нешто или неко може да се осећа одговорним за нешто за шта га други не сматрају одговорним. У првом случају реч је о неодговорности, а у другом о претераној одговорности.

Бројне друштвене улоге подразумевају различите дужности и одговорности. Неке од тих дужности су имплицитне, подразумевају се, а неке су изражене као експлицитни друштвени уговори између две стране. Као и у сваком уговору важно је да свака страна прво разуме, а затим и да прихвати своју дужност, чиме постаје одговорна.“

С тим у вези може се рећи да појам одговорност има: когнитивни карактер (ученик поседује одређена сазнања о дужностима, обавезама, одговорности), емоционални (ученик има став о својим дужностима, обавезама, осећа се одговорним, препознаје разне степене одговорности…) и вољни карактер (ученик жели да испуњава своје обавезе и дужности, да преузме одговорност, није индиферентан). 

Одговорност је двосмерно оријентисана, тј. усмерена према самоме себи и/или према другима. У условима боравка деце у домовима ученика то подразумева следеће:

Одговорност према себи

Ова врста одговорности произилази из потребе ученика за боравнком у дому, а то је стицање образовања ван места боравка родитења, стога је ученик одговоран према:

– учењу и школским обавезама (редовно одлази у школу, поседује и носи потребан прибор, има формиране радне навике, посвећен је изради школских и домаћих задатака, тражи помоћ у учењу, учествује у наставним и ваннаставним активностима…)

– формирању и неговању здравих стилова живота (води рачуна о личној хигијени, редовно и здраво се храни, има уредан дневни и ноћни ритам, не козумира алкохол, дуван, дроге…)

Одговорност према другима

Ова врста одговорности произилази из нужде ученика за боравнком у дому, а то је боравак у условима колективног смештаја, исхране и васпитања, па је ученик одговоран према:  материјално-техничким капацитетима, кућном реду, запосленима у установи, другим ученицима…

Правилник о понашању ученика јесте документ који уређује права, обавезе и дужности ученика током важења уговора о њиховом боравку у установи и из њега произилазе све горе наведене одговорности. Са тим документом се упознају родитељи на првом родитељском састанку, ученици при пријему у дом и континуирано кроз рад у васпитним групама. Пожељно је да овај документ увек буде на располагању и једнима и другима или на видно доступном месту у установи или на сајту установе. 

У пракси је, међутим, врло тешко раздвојити ове две врсте одговорности (према себи и према другима) јер су оне условљене једна другом и узрочно-последично су повезане. Узмимо пример ученика који има низак степен одговорности према својим обавезама које се односе на учење и време одређено за те активности у установи користи за гласно слушање музике у својој соби. Он тиме постаје неодговоран према кућном реду установе и потребама других корисника да имају адекватне услове за учење. 

Ризици

Колектив какав је  дом ученика није идеално креаирана средина која окупља децу истих или макар сличних потреба, интересовања, навика, склоности, вештина, профила породичних услова, материјалних могућности и сл. Једина заједничка карактеристика им је узраст, тј. старосна доб од 15-19 година у просеку. Ради се, дакле, о адолесцентима који се налазе у најтурбулентнијем периоду свог одрастања, наглих физичких, психичких и емотивних промена. Све то чини да једна идеална слика о животу и раду у установи попут дома ученика средњих школа постане стални изазов како за саме ученике, тако и за њихове васпитаче и стручне сараднике, али и остале запослене у установи. 

Боравак ученика у дому подразумева јасно дефинисана права, дужности, обавезе и одговорности које из њих произилазе. Прва претња, према томе, лежи у игнорисању, недовољном познавању или непознавању такве врсте одговорности. У таквој ситуацији реч је одсуству когнитивног карактера одговорности. Има ученика који, међутим, имају сазнања о проистеклим одговорностима, али свесно одбијају да их прихвате, па се ту ради о одсуству воље или оних који не налазе и не осећају да је важно имати одговрности било какве врсте, што указује на одсуство емоционалног карактера обавезе. 

Дисбаланс у степену и врсти одговорности код ученика може настати код неформираних имплицитних (подразумеваних) и експлицитних (уговорених, договорених) одговорности. Може се десити нпр. да се од ученика очекује да буде одговоран да место одређено за учење остави уредним како га је и затекао, јер се то подразумева и очекује се да је такав модел понашања понео из куће или основне школе, а у пракси имате ученика који због живота у тешким материјалним условима није имао ни радни сто, па је учио и писао „на коленима“ или долази из породице где се није инсистрало на обавези уредности, па сходно томе није формирана ни одговорност у вези са тим.

Исто тако, проблем у степену и врсти одговорности код ученика може настати и када постоји несклад између одговорности као унутрашњег стања (унутрашња) и друштвеног односа (спољашна). Конкретно, ученик са јасно развијеним осећањем за обављањем својих дужности и обавеза често буде склон да осети незадовољство у ситуацијама када се од њега не очекује никаква или мала одговорност, а он сам искаже висок степен одговорности  (ученик брине не само о уредности својих ствари, већ и својих цимера, а то нико не примећује и не похваљује); и обрнуто, када се од ученика слабих или никаквих предиспозиција за одговорним понашањем и деловањем очекује висок степен одговорности (ученик не закључава своју собу и/или често губи кључ).

Посебан ризик представља одсуство сазнања да заједнички живот и међусобни контакти у групи подразумева постојање свети о одговорности према другим лицима, посебно када се има у виду све већа усмереност појединца на самога себе и примарно и искључиво задовољење својих личних потреба и интересовања, уз потпуно одсуство емпатије. Неретко се може чути „Шта се то мене тиче“, „Мене он/то не занима“, „Не знам како бих ја ту помогао“, и сл. 

Могућа решења

Постоје два решења која могу успешно допринети стварању и повећању степена одговорности код ученика према себи, а посебно према другима – један се огледа у појачаном раду васпитне службе кроз садржајно организовање слободних активности, а други путем подстицања вршњачке едукације. 

„Да би развили животне вештине ученика, васпитачи у дому их стално усмеравају у позитивном животном правцу кроз редован васпитни рад. Међутим, посебно је значајно садржајно богаћење слободног времена, будући да се ту крију ризична понашања, емоционалне кризе и начини изласка из кризе.“ Предност конструктивно организованог слободног времена јесте што у једној опуштеној, неформалној и пријатној атмосфери васпитач може код својих ученика да развија и негује оне вештине, интересовања и понашања које препозна као оне на којима је неопходно радити. Ученици ће то потпуно несвесно усвајати, па ће задовољство на крају бити обострано веће. 

Пример успешно реализоване слободне активности са циљем развијања осећања одговорности према другима би био организовање квиза ученика прве и друге године, за ученике завршних разреда, где би први преузели одговорност организовања квиза (припремање игара и питања, обезбеђивање материјала, помагала, уређење простора, осмишљавање награда, позивањем гостију…), а други би се припремали за успешно учешће свог тима на квизу. Ученици би током реализације ове активности стекли свест о сопственој одговорности према другима како би активност успела. Васпитач би имао улогу модератора и евалуатора. 

С друге стране, учење по моделу и давање ученицима улога које носе већи степен одговорности, повећавају ниво њихове одговорности и утичу на формирање трајнијих навика и вештина. Зато је врло битно да васпитачи подстичу ученике да реализују и учествују у активностима вршњачке едукације. Одличан пример за повећање степена одговорности, посебно према другима, јесте ангажовање у Домском парламенту, чији циљ јесте учење демократије као вештине у понашању и развијање посебно важних елемената у процесу учења – самосталности, толеранцији и одговорности.  

ЗАКЉУЧАК

Одговорност је изузетно вредна особина и квалитет човека и најважнији критеријум зрелости једне личности. Ако је улога дома ученика да као васпитно-образовна установа утиче на формирање успешних и квалитетних младих људи, онда је рад на формирању, подизању свести и јачању одговорности појединца према самом себи и према другима један од кључних задатака. Тај задатак у сложеним околностима какав је дом ученика средњих школа није нимало лак, али мора бити континуиран и примарно зависи од ангажовања и креативности васпитача да констуктивно организује слободно време својих ученика и подстиче их на вршњачку едукацију.

ЛИТЕРАТУРА

• Васпитни рад и организација живота и рада у домовима ученика средњих школа, приручник, Министрство просвете, Београд, 1998.
• др Зоран Аврамовић, „Проблеми стандарда квалитета у домовима ученика“ Васпитни рад у домовима ученика средњих школа Републике Србије, Институт за економију и право, Београд, 2017. 
• Милутин Ђорђевић и остали, Како успешно васпитавати, ГРАДИНА, Ниш, 1994. 
• Др Зоран Миливојевић, „Одговорност“, http://milivojevic.info/odgovornost/, 07.10.2017. 
• Правилник о основама васпитног програма, 2015.

Горан Аранђеловић, проф. физичке културе
Васпитач – шеф васпитне скужбе у Дому ученика средњих школа Књажевац